Raskošni svet male mansarde sa Karaburme

13:33

Uz neobičnu izložbu fotografija: U gostima kod Viktora Ljujića


Priča počinje iz tame ili iz mekog sivila, često se završava u senci koja je u jakom kontrastu u odnosu na okolinu. Ono što se u teoriji vizuelnih umetnosti naziva „negativnim prostorom“, što bi moglo da se doživi kao suvišak koji posmatrača zamara, a od kojeg umetnik pokušava da pobegne, da ga svede do najmanje moguće mere, na fotografijama Viktora Ljujića je jako izražajno sredstvo. U njegovim radovima taj negativni prostor, tama ili samo naizgled tupo sivilo, demonstrira gotovo savršen mir, ali i energiju koja se niotkud, iz ničega stvara, a koja je toliko jaka da pogled snažno „odbacuje“ ka suštini. A suština je najčešće senka koju prave Viktorovi modeli ili objekti.

- Senka je moćna jer je neupadljiva što može da je učini snažnijom u odnosu na njene „roditelje“, svetlost i objekat koji je stvaraju. Istovremeno, onaj koji bi hteo da bude senka, da se pretvori u nju, da se u njoj sakrije, rizikuje da ispadne smešan. Senka, dakle može da nas učini moćnim, ali i smešnim – kaže Viktor čija je izložba „Tajna male mansarde“ otvorena do petka u foajeu upravne zgrade Dunav osiguranja u Makedonskoj ulici broj 4. Na 20 izloženih fotografija je očigledno ispitivanje senke, mogućnosti da se bude ili moćan ili smešan, što određuje „negativni prostor“ u kojem ona živi. A Viktor kao da se ne opredeljuje ni za jednu od krajnosti, on kao da traži sklad senke i okruženja.

Rođeni Pančevac, koji ravničarskim poreklom objašnjava taj mir i sklad kompozicije na svojim radovima, suživot bitnog i onog što je nebitno (ako je išta nebitno), savio je pre sedam godina svoj životni prostor na krovu zgrade u naselju Karaburma. Baš kao i na njegovim fotografijama, posetilac najpre ulazi u mali i jednostavno namešten stan, neobično mali za sredovečnog čoveka koji se ostvario u mnogim aspektima (pa i u smislu karijere, onog „od čega se živi“, a što nije fotografija i umetnost). Taj prostor ne nagoveštava da je u blizini ceo jedan svet u svetu do kojeg vodi uzani prolaz, uzak toliko da dvoje ne mogu da se mimoiđu.

A onda, iza ćoška koji pravi spoj zidova stana, otkriva se veličanstvena terasa od 22 kvadrata. Na njoj je razno cveće, među saksijama su i „martinke“ – cokule koje su kažnjene da „ugoste“ rastinje zato što su se potrošile pre vremena. I moćni foto aparat na stalku, koji je Viktorovo treće oko. Tek poneki krovovi okolnih zgrada kvare taj idilični pogled ka Zvezdarskoj šumi, a iznad nje prema nebu i zvezdama. Gradsko uzvišenje  je nazvano po opservatoriji, a na terasi podno šume je „zvezdarnik“ koji je stvorio Viktor Ljujić. Iako se dugo bavi fotografijom, pre sedam godina kao da je sebi izrekao presudu, kaznu na koju je bespogovorno pristao: osudio se na karaburmsku mansardu.

-  Možda i 95 odsto snimaka koje sam napravio u poslednjih sedam godina su nastali ovde, na mansardi – kaže. Ali baš kao da je to samoograničenje izazvalo kreativnu erupciju. Za nevericu je šta se sve može snimiti na 22 kvadrata terase koja se, da li slučajno, nadvila nad Danteovom ulicom, čija „Božanstvena komedija“, kao najveće delo srednjovekovne književnosti, takođe počiva na kontrastu (dela koja tragično počnu, a srećno se završe, kako je u njegovo vreme definisana komedija, razlog je što je Dante po tom „ključu“ nazvao svoje remek delo). Ali nije Viktor tu stao, kao da mu nije bilo dovoljno što se ograničio na otvoren, ali skučen prostor. Kao da je hteo još veći izazov.

Za svoje modele izabrao je dve žene koje boje njegov život. Kćerku Saru i suprugu Aleksandru. I dok devojčica na terasu donosi živost kroz dečju igru, zrela žena prostoru oko sebe predaje smirenost i jednu blagu notu čežnje, sete, taman toliku i takvu da utisak idile ne bi skliznuo u patetičnu iluziju savršenstva. Ne, nevina dečja igra i ta ženska „melanholičnost s prisustvom“ daju tako snažan osećaj punoće. Tu je, doduše, i još jedan model – bela golubica Radmila koja se odomaćila na terasi, koja sama ili u društvu svojih letećih pratilaca ume da napravi ples senki po zidovima. A kao što je već pomenuto, senka je taj važan motiv na fotografijama Viktora Ljujića.


- Izaći ću uskoro sa male mansarde s svojim objektivom. Želim da fotografišem i na drugim mestima – kaže Viktor. Biće to šteta, ne toliko za ovog nadarenog fotografa, ili za terasu na Karaburmi nad kojom će, dok je bude, igrati svetlost i senke. Biće to pre svega šteta za oko posmatrača Viktorovih fotografija koje, barem na trenutak, uspevaju da zaustave misao, da je izvedu izvan reči i „zarobe“ na nesigurnom ali opojnom polju vizuelnih utisaka. Biće šteta jer Viktor fotografiše na mansardi ne više od pola sata dnevno, onda kada je svetlost najizdašnija, kada su senke najizražajnije što je još jedno dobrovojljno samoograničenje, kazna koju autor maestralno „robija“. 

Danas, septembar 2014.

You Might Also Like

0 коментара