Internet - pretnja ili utočište: Penzija za Gutemberga

13:03

Prvi čovek Majkrosofta Stiv Balmer nedavno je predvideo da će za deset godina nestati štampani mediji, te da će novine i časopise zameniti elektronska izdanja koja će putem Interneta stizati do čitalaca. Balmerova izjava je jedna u nizu tvrdnji koje predviđaju sveopštu prisutnost globalne mreže i u kojima su novine uvek prve na listi za „odstrel”. Ipak, treba podsetiti da se skoro sto godina prognozira odlazak štampe u istoriju, u kojoj se odavno nalazi njen izumitelj Gutemberg. A rotacione mašine za štampu i dalje se vrte

Stiv Balmer, defakto prvi čovek Majkrosofta, početkom juna je pohvalio Srbiju u autorskom tekstu za evropsko izdanje Volstrit Žurnala. Balmer se bavio ekonomskim potencijalom Istočne Evrope, a našu zemlju je naveo kao dobar primer za povratak vrhunskih stručnjaka u domovinu (podsetio je da su dva Beograđanina, posle višegodišnjeg rada u Majkrosoftovoj centrali, u svom rodnom gradu osnovali razvojni centar ove kompanije). Sve što kaže ili napiše Balmer, koji je sa imetkom od 15 milijardi dolara u grupi od 50 najbogatijih ljudi na planeti, munjevito prostruji svetom i zato svakako godi što nas se setio, pa makar i uzgredno.
Ipak, posvetićemo se jednoj drugoj izjavi Stiva Balmera, onoj koja ovih dana pobuđuje globalnu pažnju. Mediji sa svih kontinenata preneli su prošle sedmice njegovo predviđanje da će štampani mediji „izumreti” za desetak godina. Balmer je u intervjuu datom Vašington Postu hrabro ustvrdio da će papirna izdanja jednostavno nestati jer će ih zameniti elektronska forma novina koja će se distribuirati putem Interneta. Sve što je za čitanje, biće čitano putem ekrana, a prsti će zaboraviti novinsku hartiju. Ne tako davno Bil Gejts, koji se lagano povlači sa prve pozicije u Majkrosoftu, izjavio je da će Internet u narednim godinama uništiti klasičnu televiziju i da će globalna mreža postati predominantan medij.
Iako je Internet izazvao mnoge promene u svakodnevici ljudi, ni Balmer, ni Gejts verovatno ne bi stavili ruke u vatru kao zalog za svoje pretpostavke jer su se mnogi tokom 20. veka „opekli” zbog sličnih prognoza. Sa pojavom radija dvadesetih godina, razdragano se tvrdilo da je „odzvonilo” štampi. Tokom šezdesetih i sedamdesetih naučnici su sa neskrivenim pesimizmom upozoravali da će televizija „ubiti” novine i radio, te da će država i njeni manipulatori uspostaviti potpunu kontrolu nad društvom preko ovog medija. Ipak, štampa je preživela zahvaljujući „odloženom dejstvu” (mogućnost višekratnog čitanja), a radio zbog brzine informisanja i takozvanog „uzgrednog konzumiranja” (slušanje uz rad).
Tvrdnja da će Internet „poklopiti” sve ostale medije zasniva se na činjenici da je mreža svih mreža sve više prisutna u našim životima. Ona nam služi za obavljanje poslova, za komunikaciju sa prijateljima, za kupovinu, zabavu. Važan segment jeste i informisanje. U Sjedinjenim Američkim Državama broj ljudi koji čitaju novine putem Interneta već je premašio tiraže tamošnje dnevne štampe. Osim što često posećuju sajtove novinskih kuća, čitaoci se masovno pretplaćuju na elektronska izdanja štampanih medija, koja grafički mogu biti identična papirnoj verziji, ali dolaze i sa dodacima kao što su „bekgraund” priče, galerije fotografija, a u novije vreme i sa audio, odnosno video snimcima.

Medijsko objedinjavanje

Internet preti tradicionalnim medijima ponajviše zato što je on pomerio granice u relativizaciji vremena i prostora. Prve korake u „prevazilaženju” vremena učinili su još praistorijski ljudi, na primer crtači po zapadnoevropskim pećinama. Ti nevešti crteži su ostavili trag o njihovom bitisanju koji je daleko nadmašio vek praistorijskog čoveka. Sa pronalaskom pisma (i medija za beleženje) počela su da se prenose svedočanstva o prošlim vremenima, pa tako stari Egipat, antička Grčka, Rimska republika „žive”i danas na izvestan način. Sa pojavom telegrafa i telefona, a naročito radija i televizije, relativizovan je i prostor jer je slušalac i gledalac mogao da bude „prisutan” na mestu događanja.
Uz Internet ovo je dovedeno do krajnih granica (putovanje kroz vreme ili istovremeno fizičko prisustvo na više mesta i dalje je u domenu naučne fantastike). Šta je to što globalna mreža nudi, a tradicionalni mediji ne? Uzmimo za primer veliku meteorološku katastrofu koja se dogodila negde u svetu. Štampa bi o njoj javila tek sutra, radio i televizija bi ponudili direktan prenos, ali uz ograničenja svojstvena ovim medijima. Internet, pak, pruža sve to zajedno, i još više. Uz striming (onlajn tv) mogao bi se uživo pratiti razvoj događaja na terenu, meteosajtovi bi prognozirali vremenske prilike u ugroženom regionu, dostupna bi bila i istorija svih velikih katatrofa, blogovi, fotografije i video „običnih” ljudi sa lica mesta...
Na ovom primeru se vidi da Internet objedinjuje mogućnosti medija koji mu prethodne (odloženo dejstvo i proširenu informaciju iz štampe, brzo informisanje i uzgredno konzumiranje putem radija, televizijski prenos zvuka i slike uživo), ali i dodaje druge izvore obaveštavanja (specijalizovani sajtovi, izveštaji amatera). I baš u tome se nalazi uporište za pretpostavku da globalna mreža neće ugušiti tradicionalna sredstva informisanja, već da će poslužiti kao platforma za njihovo objedinjavanje. To bi moglo da izazove sinergični efekat u kome bi karakteristike štampe, radija i televizije doprinele potpunijem izveštavanju u odnosu na situaciju kada pobrojani mediji to čine samostalno.
Ipak, da bi se dogodio ovaj scenario, moraju biti otklonjena neka ograničenja koja su trenutno svojstvena Internetu. Najizraženije pitanje je konektivnost. Pristup globalnoj mreži i dalje ima manji deo globalne populacije. Čak i u sredinama gde je moguće biti „onlajn” loš kvalitet veze ne omogućava uživanje u potpunom komforu Interneta. Drugi problem je hardver. I najmanji laptop ne pruža lakoću konzumiranja (i nošenja) kao što je slučaj sa dnevnim listom ispod miške ili malim radio tranzistorom. Doduše, naučnici nagoveštavaju nove uređaje, poput plastičnog (lakog i savitljivog) ekrana u koji bi se svakog jutra učitavale dnevne novine sa Interneta, ali takva rešenja uglavnom su i dalje u sferi ideja.

Kraj masovne publike

Bez obzira da li će se za 10 godina po novine odlaziti na trafiku ili će se njihov sadržaj stizati u tanke plastične plahte (pa zar i to ne bi bile novine?) sigurno je da će novinari i njihove redakcije „preživeti”. Možda će se izmeniti forma, ali novinarskog posla će biti. Međutim, dramatična promena mogla bi da se desi na drugoj strani, među publikom. Ona i dalje slovi za „masovnu”, iako Internet uveliko preti njenom osipanju. Mnoštvo sajtova izazvalo je pravu nepreglednost (neki autori to nazivaju i „informacionim potopom”), a obilje ponude rascepkalo je masovnu publiku čiji pripadnici su krenuli u nomadsko traganje za sadržajima u skladu sa individualnim interesovanjem.
Uz termin „masovna publika” najčešće su išle negativne konotacije. Sociolozi i psiholozi, filozofi i politikolozi, upozoravali su tokom druge polovine 20. veka da masovni mediji, a naročito televizija, generišu publiku sastavljenu od depersonalizovanih pojedinaca koji gube vezu sa neposrednim okruženjem i koji padaju u „paukovu mrežu” ispletenu od strane državnih cenzora i manipulatora. Američki sociolog Dejvid Risman tako je u knjizi „Usamljena gomila” ustvrdio da masovni mediji razaraju tradicionalnu porodicu i na njoj utemeljene vrednosti. Kanadski mediolog Maršal Makluan je zaključio da svet postaje globalno selo zahvaljujući medijima, a da se ljudsko društvo vraća na nivo plemena.
Ipak, masovna publika ne mora da se tretira isključivo negativno. Ona je, naročito u drugoj polovini 19. veka (sa pojavom visokotiražne štampe) doprinela objedinjavanju političkog, ekonomskog i kulturnog prostora u nacionalnim državama, uz nju se širila pismenost, masovni mediji su u 20. veku uspevali da mobilišu stanovništvo po različitim pitanjima, bilo da se radilo o prikupljanju pomoći za ugrožene ili o odlasku u ratove. Kako god da je ocenjivali, masovna publika je socijalna konstanta poslednjih 150 godina. Sa pojavom satelitske televizije, a naročito mreže svih mreža, osim što je masovna, ona je postala i globalna, pa ono Makluanovo o planetarnom selu i tekao ima smisla.
Međutim Internet, osim globalizacije publike, doprinosi i njenom razmasovljenju. Reč je o procesu koji je još početkom osamdesetih prošlog veka u knjizi „Treće doba” nagovestio Alvin  Tofler (doduše, on tada nije govorio o Internetu). Ovaj autor je predskazao da će pojava specijalizovanih medija (na primer časopisa za ljubitelje poštanskih maraka ili radijskih stanica sa žanrovski strogo usmerenom muzikom) dovesti do segmentacije masovne publike. Ona će tako postati neuhvatljiva (ili, barem teže uhvatljiva) za kreatore javnog mnjenja. Upravo to se događa sa korisnicima Interneta koji su se „razbežali” po virtuelnom svetu zbog čega ih je sve teže „locirati” sa ciljem (dez)informisanja i (de)motivisanja.


Ekonomist, jun 2008.

Share This Story

Tags:

You Might Also Like

0 коментара