Globalizacija: Svet postaje "ravan"

14:44

Kada je Džordž Buš, predsednik Sjedinjenih Američkih Država prošle sedmice zatražio od Kongresa dozvolu da upotrebi vojsku u slučaju širenja epidemije ptičjeg gripa na ovu zemlju, to je samo naizgled delovalo kao unutrašnje pitanje SAD. Nešto ranije, dok su opizicione partije i sindikati u Srbiji dizali galamu oko izmena u penzionom sistemu, jedino neupućeni su mogli da kažu kako je reč o još jednoj domaćoj temi za prepucavanje.


Zašto bi Buš posezao za vojskom zbog epidemije u Istočnoj Aziji? Zbog čega bi Koštunica dopustio da mu u parlamentu tresu i onako rasklimanu fotelju oko izmena penzionog zakona kada je popustio toliko puta do sada? U oba slučaja, zapravo, moguće je uočiti nešto što je, istovremeno veće i jače od Buša i SAD (ma koliko to zvučalo neverovatno), o Srbiji da i ne govorimo.
Moćnik iz Bele kuće postaje nervozan, ako zbog ničeg drugog, onda zbog činjenice da desetine hiljada ljudi iz njegove zemlje svakodnevo odlazi u i dolazi iz Azije. Ma koliko da je bitan, to Buš ne može sprečiti sve dok, na primer, u Kini ne proglase sveopštu epidemiju. Ne može jer to nije Kina iz vremena Maove „kulturne revolucije” s kojom gotovo da nije bilo kontakta, već zemlja u kojoj se razmnožavaju milijarde dolara američkog kapitala.
Premijer iz Nemanjine, baš kao i po pitanju Haga, povodom penzija je morao da se prikloni jačem carstvu, u konkretnom slučaju to je svakako Međunarodni monetarni fond, a ne Narodna Skupština koja je samo na papiru alfa i omega srpskog društva i države. I u ovom primeru se pokazalo kako su spoljni pritisci na našu zemlju toliko jaki da se, čak i bez ironije, može postaviti pitanje da li sadašnjoj ili bilo kojoj drugoj vladi uopšte treba parlament.
Ono što je nama Hag ili Međunarodni monetarni fond, Amerikancima je Al kaida i ptičiji grip, dakle nešto nad čime nema uticaja, nešto pred čim mora da se ustukne ili protiv čega se vodi odsudna bitka bez izvesnog ishoda. Iako se prilike u Srbiji i SAD teško mogu porediti po pitanju bilo čega, u navedenom je uočljiva ta zajednička nit, ono zbog čega se pobornicima nacionalnog suvereniteta diže kosa na glavi.
Niti srpske penzije isključivo zavise od volje vlade i parlamenta u Beogradu, niti svemoćni vođa Amerike može da bira hoće li njegovu zemlju napasti teroristi ili epidemija. Sada nije kao pre sto ili dvesta godina kada je jači nasrtao na slabijeg. Zar je neko jači od SAD? Danas nije moguće prosto se isključiti i ostati sam u svojoj priči. Mi nismo probali pa smo dobili bombe po glavi?
U nečem sasvim drugačijem od svega što je čovečanstvo do sada iskusilo, procesu koji po razmerama prevazilazi širenje svetskih religija, velika geografska otkrića ili industrijsku revoluciju, jedni su se snašli bolje, a drugi slabije. Ipak, svet je zapodenuo globalno kolo koje je višestruko i višeznačno opasalo planetu. Svira se jedan sasvim neobičan moravac (srpski trubači ne drže instrumente) u kome vas niko ne pita želite li da cupkate. Naravno da želite!

SVE DEFINICIJE GLOBALIZACIJE
Od mila do nedraga

Filozofi, politikolozi, socijolozi, pravnici i ini stručnjaci nikako da se slože oko definicije globalizacije. Razlog je, koliko u činjenici da je reč o višedimenzijonalnom fenomenu, toliko i u nemogućnosti da se teoretski obuhvate svi aspekti ovog procesa i, naročito, da se predvidi njgov tok u budućnosti. Sigurno je jedino da je globalizacija u teoriji stekla vatrene pobornike i ogorčene protivnike. To je nešto o čemu se priča, piše i raspravlja.
U zavisnosti iz kojeg ugla je posmatraju, stručnjaci globalizaciju tretiraju kao potpuno nov fenomen, nepoznat u ranijim fazama civilizacije, odnosno samo kao novu etapu u razvoju međunarodnih odnosa, s kojom nam imperijalizam i kolonijalizam stižu u nešto izmenjenoj formi. Bez obzira za koji se pristup opredeljuju, autori ili veličaju globalizaciju ili je strasno osporavaju.
Laicima, koji su istovremeno najčešće i skeptici, najprijemčljivijom se čini teza da je globalizacija, zapravo, samo mit. Ovo viđenje zastupaju aotori koji, manje više, tvrde da je to tek pojam koji prikriva stvarno stanje međunarodnih odnosa. Imanuel Volerstein je pre šest godina ustvrdio da je globalizacija maska kojom se pokušavaju sakriti pravi problemi, pre svega globalna kriza civilizacije nastala usled transformacije kapitalističkog sistema.
S druge strane su teoretičari koji priznaju globalizaciju i stoga ih nazivaju hiperglobalistima. Oni se međusobno razlikuju po tome što su za ili protiv, ali svi zajedno su pobornici tradicionalnog poimanja međunarodnih odnosa i pristalice nacionalnog suvereniteta. Smatraju da je država osnovni nukleus za posmatranje globalnih trendova u politici, ekonomiji i drugim aspektima života, a neki tvrde da su fenomeni slični globalizaciji postojali i ranije.
Ova škola mišljenja generalno naglašava tezu da živmo u vremenu sveobuhvatnih promena, s tim što pristalice tvrde da taj proces, kroz libaralizaciju ekonomije, slobodu kretanja, razmenu informacija i slično, doprinosi boljitku celog čovečanstva, dok protivnici ukazuju da smo izloženi agresivnoj amerikanizaciji (neki upotrebljavaju i izraz mekdonaldizacija) kroz koju se ostatku sveta nameću zapadne vrednosti.
Sasvim suprotno, treća škola mišljenja zastupa tezu da je globalizacija autentičan fenomen modernog doba i da je jedino njome moguće objasniti sadašnja dešavanja u svetu. I oni se među sobom dele na pristalice i protivnike. Zajedničko im je, međutim, što priznaju da se trenutno globalizacija ne može precizno definisati te, naročito, da nije moguće predvideti šta će čovečanstvu doneti u budućosti.

Tri ključa

Tri ključne stvari desile su se u razmaku od samo nekoliko godina. Sovjetski Savez i istočni blok su se raspali što je SAD učinilo jedinom velesilom. Nešto kasnije, Kina se otvorila zbog čega igra sve važniju ulogu na političkom i ekonomskom planu. Sredinom devedesetih došlo je do komercijalizacije i munjevitog širenja interneta. Zašto je pobrojano važno za globalizaciju?
SAD su danas jedina stvarna velesila. Vašington vedri i oblači planetom, bilo kroz uticaj preko međunarodnih organizacija, ili direktnim zveckanjem oružjem. Kina je ušla u globalnu arenu na velika vrata, a kako tamo živi šestina svetske populacije, izvan opštih procesa ostala su samo plemena u Amazonu i još nekoliko zabiti. Internet je omogućio da svi budu na vezi, da se bombarduju mnoštvom informacija kroz koje usvajaju univerzalne vrednosti, ma kakve da su.

EKONOMIJA
Kapital ne respektuje granice

U vreme velike ekonomske krize tokom 30-tih godina 20. veka, zapadne privrede su pale na kolena. Ekonomija SSSR-a je istovremeno cvetala jer je bila potpuno izvan globalnih tokova. Krajem devedesetih, međutim, finansijski kolaps na Dalekom Istoku doveo je do sunovrata Ruske privrede, od čega se ova zemlja oporavljala pet godina. Rusi više ne zavise od toga da li će isputniti „petoletke”, već sada kao i svi ostali strepe od prilika na svetskom tržištu.
Ekonomija je zaista postala planetarna. Multinacionalne korporacije i vlasnici kapitala investiraju svugde gde postoji barem tračak sigurnosti da će se uloženo isplatiti. Koka kola se puni širom sveta, patike Nike se proizvode u Kini, tojota automobili se prave u Mađarskoj. Nekad se, na primer, verovalo da je svaki proizvod iz Nemačke pouzdan, robustan i dugotrajan. Danas, međutim, nemačko je često tek ime, a proizvod stiže odnekud drugde, recimo iz Azije.
Antiglobalisti tvrde da se iza globalizacije, zapravo, krije opšta kriza tradicionalnog kapitalizma koji pokušava da preživi u novoj fazi razvoja. Tržište postaje sve zgusnutije, konkurencija je nemilosrdna, zbog čega opstaju najkonkurentniji. Kako se produktivnost ne može uvećavati bezgranično, proizvodnja se često izmešta u nerazvijene sredine gde je radna snaga jeftina, a zakonska ograničenja (na primer ekološka) skromna.
Skeptici spram globalnih procesa tvrde da vlade država danas imaju sve manje uticaja na ekonomske, a time i ostale prilike u svojim zemljama. Kreatori ekonomske politike u jednoj sredini suočeni su s uslovljavanjem od strane međunarodnih institucija, kao što je Svetska trgovinska organizacija, Međunarodni monetarni fond ili Svetska banka. Neretko, ni sami investitori nemaju respekta prema vladama zemalja u koje ulažu novac.
Ovakvo stanje vodi ka logičnom pitanju: da li su nacionalne države uopšte potrebne. One su nastajale u eri industrijske revolucije, kada je trebalo objediniti usitnjena tržišta. Kako se danas trguje i pazari na planetarnom nivou, premijeri i njihovi kabineti sve više liče na vlasteline sa svitom iz pretprošlog veka koji su u svojim oronulim dvorcima govorili „avaj” dok su se prisećali starih dobrih vremena.

Super dolar
Od vremena Prvog svetskog rata do danas dolar je izrastao u super valutu. U političkoj ekonomiji je opšteprihvaćen stav da je američko sredstvo plaćanja postalo svetski novac. To SAD daje moć ravnu svim bojevim glavama. Možda će u budućnosti evro postati ljuti takmac, možda će jednom ova ili neka druga valuta potpuno istisnuti dolar. Ali još uvek „zelenbaći” su globalno sredstvo plaćanja. Stoga guverner centralne banke SAD može da se frlja milijardama kad poželi. Koja više, koja manje, u svetu će svi i dalje gladovati za dolarom. Amerikanci mogu da štampaju pare bez pokrića (do duše ne neumereno) i tako da kupe kajmak iz celog sveta.

INFORMISANJE
Globalno selo

Kada je sredinom šesdesetih lansiran prvi telekomunikacioni satelit, desio se presedan ogromnih razmera. Naime, mogućnost da se televizijski program iz jedne zemlje vidi širom planete prilično je narušila tradicionalnu predstavu o nacionalnom suverenitetu. U to vreme radio i televizijski programi su bili pod čvrstom šapom države, kako na Istoku, tako i na Zapadu.
S pojavom satelitskih kanala, politička elita u jednom društvu izgubila je monopol nad istinom. Ranije su, do duše, postojali radio programi za inostranstvo na kratkim talasima, ali njihova slušanost je bila srazmerno mala, a uređivačka politika je imala obzira prema bontonu diplomatije. Privatne satelitske tv stanice su, međutim, počele da serviraju stavove mnogih lobi grupa, koje ove kanale koristi da bi promovisale svoje interese, često napadajući stanje u određenim sredinama.
Pojavom interneta stvar je otišla deset koraka dalje. Fenomen globalne mreže omogućio je da se rode nebrojani informativni centri, često i anonimni, čiji akteri s malo ulaganja i mnogo entuzijazma mogu da šire stavove diljem planete. Danas svi, od rasista do ekstremnih levičara imaju priliku da kažu šta požele bez preterane bojazni da će nekome odgovarati. Hoće li to neko čuti ili videti, pitanje je koje ostaje u drugom planu.
Sasvim je bio logičan zaključak kanadskog teoretičara Maršala Makluena pre nekoliko decenija da svet postaje globalno selo u kojem svi o sivima mogu sve ili gotovo sve da saznaju. Bombardovanje Srbije ili rušenje kula bliznakinja u Njujorku ceo svet je pratio u direktnom tv prenosu. Publika se danas broji milijardama. A kada se tome doda internet, bez preterivanja se može reći da vesti iz sveta sve više nalikuju lokalnim hronikama.

MTV fenomen
Početkom osamdesetih muzička stanicia MTV izazvala je pravu revoluciju. Preko kanala ove televizije, koja od nedavno emituje i na srpskom, milionska publika je naterana na homogenizaciju stavova i ukusa. Svi slušaju istu muziku, svi žele da oponašaju pop zvezde, oblačenje je stiglo do globalne uniforme. Ova stanica je, uz Holivud, postala oštrica za nametanje kulturnih vrednosti celom svetu.

Licence
Tokom zadnjih deset godina stigli smo do sasvim novog momenta u svetu televizijske produkcije. Umesto da proizvode i plasiraju svoje programe, vlasnici najboljih ideja prodaju autorska prava producentima i emiterima, pa tako u Srbiji imamo „milionera”, a u Hrvatskoj „milijunaša”. Širom sveta gledaju se isti kvizovi i rijaliti šoui. Tu su i latinoameričke sapunice, koje su trivijalnije čak i od nekadašnje „Dinastije”. Njih danas s podjednakom pažnjom gledaju kosooki, crnci i belci, bogati i siromašni, jedva pismeni i intelektualci. A kada se svemu dodaju i prenosi najvažnijih događaja uživo, jednolične vesti i reklame za uvek iste proizvode, ostaje da se konstatuje kako je televizijska publika postala globalna.

ANTIGLOBALIZAM
Rađa se nova javnost


Radikalni protivnici globalizacije jurišaju na kordone policije koja obezbeđuje sastanke šefova najuticajnijih zemalja. Oni razbijaju, ruše i pale. Drugi padaju u žar akademske rasprave, treći odbijau da kupuju globalne robne marke ili da gledaju satelitske tv stanice. Antiglobaliste je teško definisati jer je reč o strukturi bez strukture. Opisujući ih, moždaje najbolje učiniti poređenje sa širokim narodnim pokretom u Srbiji od pre pet godina.
Režim Slobodana Miloševića su podjednako strasno rušili i oni koji su mu zamerali što je navodno izdao Srbe u Krajini i na Kosovu, kao i levičari koji ga krive da je glavni krivac za raspad nekadašnje Jugoslavije i ratove tokom devedesetih. Protiv Miloševića su ustale pristalice čvrste ruke i tradicionalnih vrednosti, ali i liberali i anarhisti u najširem značenju, borci za potpunu slobude, građanske, ekonomske, seksualne i druge.
Lako se tih dana u Srbiji padalo u žar rasprave, većina je odbijala da gleda Miloševićeve televizije. Javno mnenje je prelomilo i Slobi nije bilo spasa. Prisećajući se događaja od pre tačno pet godina, zapravo ukazujemo na sličan fenomen, ali u globalnim razmerama. Da li se u naše vreme stvara nešto što čak ni savremena teroja ne priznaje? Da li smo na pragu nastajanja globalne javnosti, svetskog javnog mnenja? Da li je ono već stvoreno?
Nauka kaže da se javnost najpre lomi između nekoliko suprostavljenih ideja, a kad jedna od njih postaje dominantna, onda oni koji joj stanu na put nemaju šansi. Do sada se javnost uglavnom bavila unutrašnjim pitanjima jedne zemlje koja su mogla da pobude njenu pažnju. Ako je i bilo mesta za internacionalne teme, onda su se one najčešće prelamale kroz optiku kolektivnih intersa nacionalne sredine.
Međutim, u eri globalizacije otvaraju se pitanja koja ne zavise isključivo od lokacije aktera. Da li ste za gej prava? Da li smatrate da treba zatvarati prljave fabrike zbog zaštite čovekove sredine? Šta mislite o nuklearnoj energiji? Da li biste zabraili prikazivanje televizijskih sapunica? Odgovori na ova pitanja više ne zavise od činjenice jeste li Srbin, Amerikanac, Jermenac... Oni se sve više formiraju na osnovu vrednosti koje stičemo globalno.

Robne marke
Robne marke su postale jedna od okosnica globalizacije. Vešti stručnjaci za marketing teraju ljude sa svih meridijana da stvaraju emotivan odnos prema proizvodima široke potrošnje, pa se danas ne kupuje isključivo da bi se zadovoljila osnovna potreba, već i da bi se potvrdio ili pribavio status. Bez obzira da li je neko vatreni protivnik globalizacije, smom činjenicom da je obukao „leviske”, pa čak i one iz Novog Pazara, ispio flašicu koka kole ili zapalio cigaretu „lucky strike”, naseo je na štos!

ŠTA DALJE?
Glokalizacija

Bil Gejts, vlasnik Majkrosfta i najbogatiji čovek na svetu rekao je pre nekoliko godina da je njegova kompaniaj izabrala novu devizu: „English, just another language!” Time je Gejts poručio svetu da će Majkrosoft ubuduće sve više praviti softver koji je jezički prilagođen lokalnim sredinama, čime je posredno potvrdio da globalno selo može dobro funkcionisati a da svi ne znaju engleski.

Neki teoretičari ističu da bi globalizacija mogla vremenom mogla da pređe u novu fazu, koju nazivaju glokalizacijom - prožimanjem globalnog i lokalnog. U prilog ovim tvrdnjama idu neke činjenice. Na primer, marginalizovani jezici u Evropi poslednjih godina doživljavaju pravu renesansu. Sve je više pisanih i elektronskih medija na baskijskom, škotskom, laponskom. Ljudi kojima su to maternji jezici, često su bogati i savremeni, ali sada više nego ikada čuvaju svoje.
Jedan od gurua savremene Amerike, mislilac Fukojama, izrekao je stogodišnju glupost kada se raspao Sovjetski Savez. On je tada ustvrdio da je čovečanstvo došlo do kraja istorije i da će se u budućnosti živeti jednolično, bez velikih poremećaja u rasporedu snaga i vrednosti. Samo desetak godina kasnije, Njujork i Vašington su goreli, Avganistan se tresao, Irak je planuo.
Niko, ali baš niko, ne može predvideti šta će biti sa čovečanstvom u budućnosti. Možda ćemo se za koju godinu suočiti i sa većim fenomenima od interneta, koji nas i dalje fascinira svojim mogućnostima. Možda će svet postati čovečniji i pravedniji. Ili će se civilizacija stropoštati u ambis nalik mitskoj Atlantidi. Ne pitajte jer odgovora nema. Ako je nešto sigurno, onda je to tek saznanje da će se, ma šta bude bilo, desiti svima istovremeno.

Reporter, oktobar 2005.

Share This Story

Tags:

You Might Also Like

0 коментара