Savom i Dunavom: Toma i njegova ~etiri konja

Da li ste znali da Beograd ima 143 kilometara plovnih puteva? Ako niste, onda sigurno ne znate ni to da je prestonica od ostatka kontinenta otela 81 kilometara Dunava i 62 Save. Ovog, po mnogo čemu, vrelog jula, mnogi sugra|ani su pošli u potragu za svojim parčetom te obale. Da li su uspeli, da li su neki preterali? Ovo je priča o tome

To­ma Mi­lo­sa­vlje­vić, elek­tro­in­že­njer, već je tri go­di­ne na pri­nud­nom od­mo­ru od ra­da u jed­nom po­sr­nu­lom pred­u­ze­ću iz me­tal­skog kom­plek­sa Be­o­gra­da. Po­sled­nje dve go­di­ne jed­nom sed­mič­no od­la­zi na bu­vlju pi­ja­cu, gde ku­pu­je ki­ne­ske me­ha­ni­zme za sa­to­ve, a osta­tak ne­de­lje pra­vi re­zba­ri­je. Ka­zalj­ke uvo­zne, dr­vo do­ma­će i To­mine ru­ke - još je je­dan od ne­bro­ja­nih na­či­na za pre­ži­vlja­va­nje, ko­ji su osmi­sli­li i opro­ba­li ov­daš­nji lju­di.

Po­sled­njih me­se­ci, me­đu­tim, opa­lo je in­te­re­so­va­nje „tr­žiš­ta“ za nje­go­ve sa­to­ve. „A još ova vru­ći­na“, re­če To­ma,  pa „upreg­nu“ svo­ja če­tri ko­nja i za­jez­di Sa­vom i Du­na­vom.

- Svog „pla­sti­ka­ne­ra“ sam ku­pio još u An­ti­no do­ba od ne­kog bu­džo­va­na, ko­ji je na vre­me na­mi­ri­sao šta se ov­de spre­ma, pa zbri­sao u Ame­ri­ku, ka­že in­že­njer, po­ka­zu­ju­ći po­no­sno „Ela­nov“ ča­mac od im­preg­ni­ra­ne smo­le. A ka­ko ni­je iš­lo da „žu­ćko“ bu­de bez po­go­na, naš­le su se pa­re i za To­mo­sov mo­tor od če­ti­ri konj­ske sna­ge.

„Reč­ni vuk“ To­ma, za kor­mi­lom čam­ca du­gog tri me­tra, je­dan je od oko 10 hi­lja­da Be­o­gra­đa­na ko­ji su po­re­zni­ci­ma pri­ja­vi­li plo­vi­la u lič­nom vla­sniš­tvu. Po­zna­va­o­ci pri­li­ka na vo­di ka­žu da je broj onih  ko­ji pre­voz i za re­ku ima­ju, da­le­ko ve­ći, poš­to mno­gi „kr­sta­re“ bez do­zvo­la,  prav­no po­sma­tra­no - ile­gal­no.

Do­volj­no je sa­mo jed­nom pro­še­ta­ti be­o­grad­skim do­ko­vi­ma, pa se i na li­cu me­sta uve­ri­ti u eg­zakt­nost na­pred na­ve­de­nog. Tro­me­tra­ši, ali i oni pri­lič­no za­maš­ni­ji, čam­ci su i bro­do­vi ko­ji sva­ko­dnev­no pro­la­ze is­pod be­o­grad­skih mo­sto­va. Ko­ga vo­ze, ku­da plo­ve, pi­ta­nja su ko­ja se na­me­ću oni­ma što ih ovih da­na če­žnji­vo gle­da­ju iz uža­re­nih vo­zi­la GSP-a, ko­ja spa­ja­ju no­vi sa sta­rim Be­o­gra­dom.

- Sed­nem že­nu, po­ne­kad kom­ši­je, pa pra­vac Li­do, Be­la ste­na ili Ada Me­đi­ca. Ne­kad roš­tilj, uvek ku­pa­nje i ´lad­no pi­vo. Vi­še nam i ne tre­ba u ovim vre­me­ni­ma, ka­že To­ma, ko­ji ipak ne kri­je da ni­je baš sve po­ta­man: - Ne­kad je mo­je druš­tvo ima­lo skri­ve­nu pla­žu na Mlje­tu. Po­sle me­sec da­na „ro­bin­zo­va­nja“, vra­ćao sam se ku­ći pre­po­ro­đen. Je­bi ga, ne­ma vi­še. Ta­mo se ne mo­že, ni­ti će mo­ći dok sam ja živ. A za Cr­nu Go­ru ne­mam pa­ra.

I dok ovaj Be­o­gra­đa­nin za le­pih da­na di­že si­dro, mno­gi nje­go­vi su­gra­đa­ni su pri­ve­za­li za oba­lu ono što ima­ju. Pre­ma proš­lo­go­diš­njim po­da­ci­ma, poš­to ovo­go­diš­nji još ni­su ažu­ri­ra­ni, u Be­o­gra­du je bi­lo pri­ja­vlje­no oko hi­lja­du spla­vo­va. Od tog bro­ja, sto­ti­nu je do­no­si­lo za­ra­du vla­sni­ci­ma, poš­to su ra­di­li i ra­de kao re­sto­ra­ni, di­sko­te­ke, koc­kar­ni­ce... Osta­tak je „usi­dren“ da bi, pre sve­ga, pri­či­nja­vao za­do­volj­stvo oni­ma ko­ji su sku­pi­li ko­ju hi­lja­du ma­ra­ka, spo­ji­li ne­ko­li­ko bu­ri­ća i na nji­ma sa­gra­di­li od­mo­riš­ta.

Ina­če, bi­lo je pred­vi­đe­no da prav­na dr­ža­va pro­funk­ci­o­ni­še i na vo­di. Pre osam go­di­na usvo­jen je Za­kon o unu­traš­njoj plo­vid­bi, go­di­nu ka­sni­je Za­kon o vo­da­ma, a 1994. do­ne­še­na je i Od­lu­ka o opštem ure­đe­nju gra­da, ko­jom je prav­no re­gu­li­san sta­tus grad­ske oba­le i pi­ta­nja ve­za­na za nje­no ure­đe­nje i ko­riš­će­nje. Po­me­nu­tim  Za­ko­nom o vo­da­ma pro­pi­sa­no je da vla­snik mo­ra ima­ti vo­do­pri­vred­nu sa­gla­snost i vo­do­pri­vred­nu do­zvo­lu Jav­nog vod­o­pri­vred­nog  pred­u­ze­ća „Sr­bi­ja vo­de“, u či­joj nad­le­žno­sti je bri­ga o vo­de­nim to­ko­vi­ma Sr­bi­je. Za­kon o unu­traš­njoj plo­vid­bi je po­de­lio reč­nu „flo­tu“ na plo­ve­ća po­stro­je­nja - spla­vo­ve i na objek­te za plo­vid­bu - čam­ce i bro­do­ve, ko­ji mo­ra­ju ima­ti plo­vid­be­nu do­zvo­lu. Grad­ske ko­mu­nal­ne slu­žbe, shod­no Od­lu­ci, iz­da­ju sa­gla­snost za „fik­si­ra­ne“ objek­te poš­to se in­spek­to­ri uve­re da su vla­sni­ci spla­vo­ve pro­pi­sno pri­klju­či­li na struj­nu i vo­do­vod­nu mre­žu i da su, u skla­du sa za­ko­nom, obez­be­di­li od­vod ka­na­li­za­ci­o­nih ot­pa­da­ka.

No, avaj, ni­je joj se da­lo, pa se prav­na dr­ža­va „okli­znu­la“ i na vo­di, što naj­bo­lje ilu­stru­je po­da­tak da su proš­le go­di­ne vo­do­pri­vred­nu do­zvo­lu ima­la sa­mo dva, a odo­bre­nje ko­mu­nal­nih or­ga­na tek pet obje­ka­ta. Od njih hi­lja­du.

Na sre­ću, ipak je re­la­tiv­no ma­li broj onih ko­ji su „pri­nu­đe­ni“ da se do­vi­ja­ju na vo­di, a pro­tiv za­ko­no­dav­stva. Mi­li­o­ni­ma za su­sret sa Sa­vom i Du­na­vom osta­ju ku­pa­će ga­ći­ce i ko­sti­mi, vr­lo če­sto i oni od pre ne­ko­li­ko se­zo­na. Oni ovih da­na hr­le ka Adi Ci­gan­li­ji i Sav­skom je­ze­ru. Tri i po ki­lo­me­tra du­go i 220 me­ta­ra ši­ro­ko, ono je do­volj­no ve­li­ko da pri­mi sve one ko­ji naj­češ­će ne­ma­ju iz­bo­ra u bes­poš­ted­noj bor­bi sa uža­re­nom stvar­noš­ću. Pre­ma re­či­ma za­po­sle­nih u pred­u­ze­ću „Ada Ci­gan­li­ja“, sve su pri­li­ke da će ove go­di­ne bi­ti obo­ren re­kord od 7. do 10. ju­la 1996. ka­da je na Adu do­la­zi­lo oko 400 hi­lja­da po­se­ti­la­ca dnev­no. I ta­ko će tr­ka za re­kor­dom tra­ja­ti sve do pr­vih škol­skih ča­so­va, ka­da će gu­žva na oba­la­ma spla­snu­ti.

Ne­ki će kao Aca Bo­blja­to­vić - Ma­li, ko­ji već 35 go­di­na pe­ca ri­bu, i to na istom me­stu, na Sav­skom pri­sta­niš­tu, na­sta­vi­ti da do­la­ze i kad pro­đe le­to.

- Za­ra­za, bu­re­ze­ru, to ti je. A i ku­ći šta da ra­dim, pa uzmem šta­po­ve i na pri­sta­niš­te. Ku­pi­mo pi­vo za tri di­na­ra, tu u drag­sto­ru, ne­kad i roš­ti­lja­mo. Ta­ko ce­le go­di­ne, osim kad se i krv le­di od hlad­no­će, ka­že Aca.

Is­ku­sni pe­ca­roš ob­jaš­nja­va ka­ko ri­ba ne­će kad je pun me­sec, ka­ko naj­bo­lje ho­će kad je vo­da na bro­ju 22  me­ra­ča vo­do­sta­ja, kad je bi­stro, a što se pre­po­zna­je po to­me da li gri­ze gr­geč.  Ka­že da ima so­ma, smu­đa, štu­ke, naj­vi­še ša­ra­na, de­ve­ri­ka, kle­no­va, vo­dar­ke, ali ni­čeg kao ne­kad, kad se dnev­no mo­glo ulo­vi­ti i po de­set ki­lo­gra­ma. Hlad­no­ća ri­bu te­ra na dno, a čo­vek je ote­rao sa pri­stan­šta sve do Ve­li­kog rat­nog ostr­va.

- Ali, ipak se po­neš­to ulo­vi. Ri­ba sva­ke go­di­ne pro­ra­di oko 12. ju­la, a naj­bo­lje je iz­me­đu 20. i 30. Po­sta­vim šta­po­ve na uda­lje­no­sti od 3 do 5 me­ta­ra, sed­nem sa pi­vom u ru­ci i če­kam da za­zvo­ni. Gli­sta, pi­ja­vi­ca, ke­der, crv, ku­ku­ruz ili pro­ja - neš­to je za­gri­zla. Tad la­ga­no usta­nem i ri­bi ne­ma spa­sa, za­vr­ša­va Aca Ma­li svo­ju ri­bo­lo­vač­ku pri­ču jul­skog po­po­dne­va.

Danas, jul 1998.

Okovani Beograd

Još po­čet­kom ve­ka u jav­no­sti se po­ja­vi­la ide­ja o ukla­nja­nju že­le­znič­ke pru­ge oko Ka­le­meg­da­na. Ta­da je taj pred­log, po­red estet­ske imao i stra­teš­ku stra­nu, jer su se ši­ne pru­ža­le duž re­ka ko­je su bi­le gra­ni­ca pre­ma Au­stro-Ugar­skoj. Ide­ja o pre­meš­ta­nju ši­na po­sta­ja­la je po­vre­me­no ak­tu­el­na u po­to­njim vre­me­ni­ma, ali ni­je do da­nas re­a­li­zo­va­na. Iz­ja­lo­vi­la su se i naj­sko­ri­ja oče­ki­va­nja da će te­ret­ne kom­po­zi­ci­je bi­ti pre­u­sme­re­ne kroz tu­nel od Ka­ra­đor­đe­vog par­ka do Pan­če­vač­kog mo­sta, poš­to je to sa­mo de­li­mič­no uči­nje­no. U sva­kom slu­ča­ju, sve od Be­o­grad­skog saj­ma sa sav­ske, pa do Pan­če­vač­kog mo­sta sa du­nav­ske stra­ne, pre­sto­ni­ca je oko­va­na ši­na­ma. Već sto­ti­nu i ku­sur go­di­na.