Is­tan­bul - Tug­san je na pra­gu dva­de­se­tih. U Is­tan­bul je do­se­lio iz unu­traš­njo­sti za­jed­no sa se­strom, gde stu­di­ra na dr­žav­nom uni­ve­r­zi­te­tu. Ne hva­li se ne­o­bič­noš­ću ko­ja ga je „snaš­la“: ži­vi u iz­najm­lje­nom sta­nu u Azi­ji, a stu­di­ra u Evro­pi. Jer, u ne­ka­daš­njem Kon­stan­ti­no­po­lju sa­svim je nor­mal­no sva­ko­dnev­no „šet­ka­nje“ od jed­nog do dru­gog kon­ti­nen­ta.

Brat i se­stra s pri­ja­te­lji­ma po­ku­ša­va­ju upor­no da pro­ši­re evrop­sku ide­ju u gra­du ko­ji se pro­sti­re na 750 kva­drat­nih ki­lo­me­ta­ra i ko­ji ima, pret­po­sta­vlja se, vi­še od 13 mi­li­o­na sta­nov­ni­ka. Oni su ak­ti­vi­sti Aso­ci­ja­ci­je stu­de­na­ta Evro­pe (AE­GEE), či­ji je mo­to uje­di­nje­nje svih ze­ma­lja sta­rog kon­ti­nen­ta.

Ia­ko tur­ska vla­da već go­di­na­ma po­ku­ša­va da ze­mlju uve­de u Evrop­sku uni­ju, ide­ja Evro­pe bez gra­ni­ca, onih stva­r­nih ali kul­tu­ro­loš­kih, ov­de ni­je na­ro­či­to po­pu­lar­na. Kao, uo­sta­lom, ni u svim bal­kan­skim ze­mlja­ma.

Za­to, bi­ti „rat­nik“ Evro­pe na oba­la­ma Bos­fo­ra zna­či sva­ko­dnev­no su­o­ča­va­nje s mno­go­broj­nim iza­zo­vi­ma. Jer, ia­ko or­to­dok­sni mu­sli­ma­ni u da­naš­njoj Tur­skoj či­ne sve­ga 10 pro­ce­na­ta sta­nov­niš­tva, za­zor od za­pad­njač­kih uti­ca­ja je ve­li­ki. To zna­či da sa­daš­nji vla­da­ri Tur­ske Re­pu­bli­ke, ko­ja je ovih da­na pro­sla­vi­la 75. ro­đen­dan, ni­su uspe­li do kra­ja da is­pu­ne san oca na­ci­je Ke­ma­la Ata­tur­ka.

Ne­ka­daš­nji vi­so­ki ofi­cir i po­da­nik sul­ta­na Ke­mal-pa­ša je pre se­dam i po de­ce­ni­ja  oku­pio oko se­be lju­de ko­ji su pre­ki­nu­li ve­kov­nu tra­di­ci­ju Oto­man­ske Im­pe­ri­je i ze­mlju i na­rod po­ve­li u re­pu­bli­kan­sku eru. Ata­turk je zbog to­ga da­nas sim­bol na­ci­je u ko­ji se svi za­kli­nju. U dr­žav­nim usta­no­va­ma, ali i u pri­vat­nim pro­dav­ni­ca­ma, re­sto­ra­ni­ma i jav­nom pre­vo­zu, nje­go­va sli­ka je go­to­vo ne­za­o­bi­la­zan de­talj.

Me­đu­tim, ono što raz­dva­ja Tur­ke je­su mo­ti­vi ve­li­kog poš­to­va­nja pre­ma ocu na­ci­je. Jer, dok je za pro­e­vrop­ski ori­jen­ti­sa­ne gra­đa­ne nje­go­vo de­lo in­spi­ra­ci­ja i za­log za na­du o ce­lo­vi­toj tran­sfor­ma­ci­ji tur­skog druš­tva u prav­cu za­pad­njač­kih vred­no­sti, za tra­di­ci­o­na­li­ste je ono isto ta­ko sim­bol ob­no­ve mo­ći i sla­ve po­sr­nu­le Oto­man­ske Im­pe­ri­je na pra­gu ovog ve­ka.

U Is­tan­bu­lu ni­je ne­o­bič­no sre­sti že­ne u tra­di­ci­o­nal­noj noš­nji, ali i le­po­ti­ce ko­je se no­se ka­ko na­la­žu naj­no­vi­ji sti­lo­vi iz svet­skih pre­sto­ni­ca mo­de. Šta­vi­še, u me­tro­po­li na či­jim se fa­sa­da­ma na­la­ze pla­ka­ti za po­moć de­ci 

Ko­so­va pa­žlji­vi­je oko, re­ci­mo, mo­že pro­či­ta­ti na pr­si­ma jed­nog mla­di­ća na či­stom srp­skom i ći­ri­li­com: „I ta­ta bi si­ne“. Ma­ji­cu s re­če­ni­com iz na­šeg fil­ma „Ko to ta­mo pe­va“ no­si ae­že­o­vac Ji­žit, a ku­pio ju je za proš­lo­go­diš­njeg bo­rav­ka u Be­o­gra­du.  „Le­vis“, „Di­zel“, „Ver­sa­će“ su ozna­ke mar­ki­ra­ne ode­će ko­ja je odav­no osvo­ji­la is­tan­bul­ske uli­ce, pri če­mu ne­ma ni go­vo­ra o ge­ne­ra­cij­skom ja­zu u po­gle­du ob­la­če­nja.

Mla­di Tur­ci ne be­že od na­vi­ka svo­jih pre­da­ka: če­sto od­la­ze u čaj­dži­ni­ce - me­sta u ko­ji­ma se pi­je čaj i upra­žnja­va „mi­ca“ - igra ma­lo slič­na a vi­še raz­li­či­ta od ša­ha. Šta vi­še, sa­svim je nor­mal­no da sta­ri Tur­čin, s tra­di­ci­o­nal­nom ka­pom na gla­vi, po­ku­ša­va da po­be­di mla­di­ća du­ge ko­se s ne­ko­li­ko min­đu­ša u uši­ma i, na­rav­no - obr­nu­to.

Me­đu­tim, kao i u ostat­ku sve­ta, mla­dež re­dov­no od­la­zi u di­sko­te­ke i klu­bo­ve. Rok en’rol, đu­ska­nje, al­ko­hol, sve su to lu­do­ri­je mo­der­nog do­ba ko­je su sa­svim nor­mal­ne. Na­rav­no, ne baš u bli­zi­ni Aja So­fi­je ili Ka­pa­li čar­ši­je, ali za­to na Tak­si­mu, cen­tral­nom tr­gu i Uli­ci Slo­bo­de, is­tan­bul­skoj ver­zi­ji Knez Mi­ha­i­lo­ve, sa svih stra­na „vre­ba“ do­bar pro­vod.

Stvar­nost u Is­tan­bu­lu uka­zu­je da dve po mno­go če­mu odvo­je­ne za­jed­ni­ce ži­ve u mi­ru jed­na po­red dru­ge. Jer, ia­ko ih raz­dva­ja vi­đe­nje sa­daš­njo­sti i bu­du­ćno­sti, obo­stra­no je poš­to­va­nje slav­ne isto­ri­je. Na­rav­no, ni­ko se ne od­ri­če ni bla­go­de­ti mo­der­nog ži­vo­ta a, s nji­me, ni mo­der­nih ma­ni­ra.

Za­to je bi­lo sa­svim nor­mal­no da na dan Evro­a­zij­skog ma­ra­to­na proš­log me­se­ca, dok su pro­e­vrop­ski Tur­ci tr­ča­li, tra­di­ci­o­na­li­sti ćut­ke, u špa­li­ru, sto­je po­red sta­ze - ši­ro­kog bu­le­va­ra ko­ji spa­ja dve stra­ne Bos­fo­ra. Raz­log pro­te­sta: tra­ži­li su pra­va za de­voj­ke ko­ji­ma je za­bra­nje­no stu­di­ra­nje na dr­žav­nim uni­ver­zi­te­ti­ma za­to što  no­se - fe­re­dže. U svo­joj ne­na­sil­noj bor­bi oni su upor­ni, ali im vlast isto ta­ko upor­no po­na­vlja: osta­vi­te fe­re­dže kod ku­ća pa do­đi­te da stu­di­ra­te.

Le­gen­da sta­ra ve­ko­vi­ma ka­že: da bi pro­du­ži­li za­bra­nje­nu lju­bav, mla­dić i de­voj­ka su se taj­no vi­đa­li u sve­ti­o­ni­ku Kiz ku­le­si ko­ji se na­la­zi na sre­di­ni Bos­fo­ra - na po­la pu­ta iz­me­đu Evro­pe i Azi­je. Sva­ke no­ći mla­dić je iz svo­je bar­ke s pri­stoj­nog od­sto­ja­nja osma­trao sve­ti­o­nik, oče­ku­ju­ći po­ziv svo­je lju­be - ugo­vo­re­nim sve­tlo­snim zna­kom. Za­ne­se­na ose­ća­nji­ma, jed­ne no­ći ona za­bo­ra­vi da sve­tlom u lam­pi da ugo­vo­re­ni znak. Mla­dić je če­kao do pred ju­tro, ka­da se hlad­no mo­re uz­bur­ka­lo i la­đu pre­vr­nu­lo. U ža­lo­sti za svo­jim dra­ga­nom, de­voj­ka vi­še ni­kad ni­je na­pu­sti­la ma­lo ostr­vo, gde je umr­la u sta­ro­sti i lu­di­lu.

Da­naš­nja Tur­ska i nje­na pre­sto­ni­ca Is­tan­bul, u sva­kom smi­slu osim u onom for­mal­nom, baš su to: svo­je­vr­sna lju­bav tra­di­ci­je i mo­der­nog, pri če­mu se či­ni da je po­be­da jed­nog nad dru­gim ne­mo­gu­ća. Jer ona, po­be­da, bi­la bi Pi­ro­va, poš­to bi is­ho­diš­te „lju­ba­vi“ bi­lo, po­put onog u pri­či - tre­ge­di­ja.

Danas, novembar 1998.